Poslednji unosi »


Vladimir Petković: Sve što treba da znate o

Ukrajini

Vladimir Petković: Sve što treba da znate o Ukrajini

Ne znam koliko je našim građanima, budući izmučenim od svega, jasno šta se to zapravo dešava u Ukrajini – zemlji koja je ne samo blizu nego i u kojoj živi stanovništo iskustveno veoma slično nama na prostorima bivše Jugoslavije. Možda se, onima među nama koji već nemo posmatraju i situaciju u vlastitoj zemlji, čini preteranim interesovanje za Ukrajinu. Ali ni najmanje nije tako…
OSNOVNE ČINJENICE
Ukrajina je pre svega teritorijalno najveća evropska zemlja. A apsolutno prva u svetu po količini obradive zemlje visokog kvaliteta.
Poređenja radi, i Rusija i SAD sa svom svojom veličinom imaju otprilike sličnu količinu visokoobradivih oranica. Kina, npr. sa svojih 1,3 milijarde stanovnika nema ni jedu petinu takve zemlje! Osim toga, na istoku Ukrajine je smešten jedan od najvećih industrijskih reona u svetu, tzv. Donbas (Donski industrijski basen). To je bio centar vojne industrije, metalurgije i mašinogradnje bivšeg SSSR-a. Sa Donbasom se u svetu može porediti samo Rurska oblast u Nemačkoj i industrijska oblast Tokio-Jokohama u Japanu.
U strateškom i geopolitičkom smislu, Ukrajina se nalazi u tzv. „srcu geostrateškog centra sveta“. Osim ove geografske istine, bitno je napomenuti da Rusija sa naklonjenom Ukrajinom predstavlja svetsku supersilu. Bez nje – Euroazijsku regionalnu silu. Evropa sa Ukrajinom ima za trećinu uvećane prirodne resurse. Bez nje je mnogo zavisnija od uvoza. Kroz Ukrajinu prolaze svi najvažniji naftovodi i gasovodi iz Rusije ka evropskim zemljama, pa i nama. Ko gospodari krimskom lukom Sevastopolj, a trenutno je to ruska mornarica, gospodari crnomorskim i kaspijskim basenom. A taj basen je uz Persijski zaliv najveći proizvođač nafte u svetu. Ukrajinci, iako ih paušalno možemo doživeti jednom nacijom, nisu to. Ali nisu ni raznorodni kao npr. mi u bivšoj Jugoslaviji. Pre nego se objasni priroda njihovog identiteta važno je napomenuti nekoliko činjenica…
Ukrajinci žive katastrofalno loše. Za prosečnog građanina Srbije možda zvuči neverovatno, ali oni statistički žive tri puta lošije od nas?! Sa svim bogatstvima koje poseduju. Tajkunizacija zemlje je daleko dramatičnija nego kod nas, te i i socijalne razlike neuporedivo izraženije. Ipak, nasleđeno iz sovjetskog perioda, sistem socijalne zaštite, obrazovanja i medicinske nege je na zavidnom nivou.
Ukrajinci su najobrazovaniji narod Evrope. Siromaštvo je sveopšte, a budućnost nacije neizvesna zbog enormnog pada broja stanovnika zbog malog prirodnog priraštaja. Još dramatičnije nego u Srbiji, većina ruralnih područja su ispražnjena od stanovništva, a preko 85% stanovnika živi u gradovima.
 

 VERSKI IDENTITET

On zapravo stvara srž ukrajinskih podela i nereća. Važno je napomenuti da je na teritoriji Ukrajine nastala Rusija, pod imenom Kijevska Rus, a njen knez Vladimir je primio pravoslavno hrišćanstvo što je zatim postala okosnica ruskog identiteta.Tek vekovima kasnije, sedište Rusije se seli u Novogorod, pa u Moskvu, pa u Sankt Petersburg, te ponovo u Moskvu. Pravoslavlje je dakle, duboko ukorenjeno u Ukrajini već hiljadu godina. Tokom vekova, kroz osvajanja Mongola, katoličke Poljske, Litvanije i Švedske, te kasnije Austrije, jedan deo Ukrajinaca je bio izvan granica Carske Rusije. Radi se, naravno o krajnjem zapadu zemlje.
Posledično, jedan broj Ukrajinaca je bio prinuđen da prihvati uniju sa Papom u Rimu, te je stvorena tzv. Grkokatolička ili Unijatska Crkva, koja ima pravoslavne obrede, a priznaje Papu kao vrhovnog poglavara svih hrišćana. Među Ukrajincima pravih rimokatolika nema. To je jedna od zabluda. E, sada na jedan mali trenutak treba među ovim Unijatima razlikovati dve grupe; manju koja sebe naziva Rusinima ili Rutenima, koji žive u karpatskim oblastima, a ima ih i kod nas u Vojvodini, te mnogo većeg broja koji se smatraju Ukrajincima. Ovi drugi žive u čitavoj Galiciji sa sedištem u Lavovu, inače centrom ukrajinskog nacionalizma. Sveukupno, ovih grkokatolika među ukrajincima ima svega oko 4 miliona ili oko 8%.
Kada je stvar među pravoslavnim stanovništvom, situacija je daleko zamršenija. No da za sada govorimo samo o onom delu stanovništva koje sebe smatra Ukrajincima. Među njima ima tri skupine:

Prva skupina predstavlja vernike Ukrajinske pravoslavne crkve koja je deo Moskvovske patrijaršije (dakle Ruske Pravoslavne Crkve). Ova crkva je najstarija i poseduje većinu verskih objekata u zemlji i to širom zemlje. To je jedina priznata pravoslavna crkva. NJenih vernika ima oko 9 miliona,samo među Ukrajincima. Bogoslužbeni jezik je ruski i staroslovenski.

Drugu grupu predstavlja nepriznata Ukrajinska Pravoslavna crkva Kijevske Patrijaršije, nastala 1995. nakon raspada SSSR-a i proglašenja nezavisnosti Ukrajine. Ona ima oko 17 miliona vernika uglavnom u Zapadnom i centralnom delu zemlje. Bogoslužbeni jezik je Ukrajinski.

Treći deo predstavlja Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva na zapadu zemlje, takođe nepriznata, nastala kao odgovor na komunističku revoluciju 1919. NJenih je vernika oko 4 miliona.

Ovde je naravno, bitno spomenuti i oko 9 miliona etničkih Rusa koji su svi vernici Moskovske patrijaršije.
Manji deo Ukrajinskog stanovništav su jeverejske, rimokatoličke (Poljaci) i protestantske (Slovaci i Mađari) religije. Postoji i manji broj muslimana.

NACIONALNI IDENTITET

Ne manje od verskog, zamršenost postoji i u nacionalnom identitetu. Za početak, treba reći da se ukrajinska nacija stvarala neraskidivo sa ruskom. Reč ukrajinac, kao što možete i pretpotaviti, u ruskom jeziku predstavlja nekoga ko živi u kraju Imperije. Ekvivalentno našem pojmu „Krajišnik“. Takođe, do komunističke revolucije 1917, ruski narod se delio na tri grupacije; Velikoruse (današnje Ruse), Maloruse (današnje Ukrajince) i Beloruse koji i danas koriste taj naziv. Tokom perioda SSSR usvojen je termin Ukrajinac, koji dobija status ravnopravne nacije. Ukrajinski jezik počinje tada da se kodifikuje, mada su postojali i raniji pokušaji ukrajinskih nacionalista.

d183d0bad180d0b0d198d0b8d0bdd0b0-2.jpg

GENOCID NAD UKRAJINCIMA U VREME STALJINA
Ovde, tek počinju teško razumljivi događaji. Formalno, u vreme SSSR-a Ukrajinci su dobili više nego ikada. Istovremeno, u realnosti, Staljinov režim je nad njima izvršio najveći genocid u istoriji Evrope. Neobavešteni uobičajno misle da je najmasovniji takav zločin izvršen nad jevrejima u Holokaustu tokom nacističke Nemačke, kada je ih ubijeno 6 miliona. Međutim, tokom provođenja kolektivizacije sela, sovjetski režim je tokom 1932-1933 veštaški izazvao glad među seljacima Ukrajine i Povoložja, nasilno im oduzimajući svu hranu. U te dve godine umrlo je preko 7.3 miliona Ukrajinaca (poređenja radi, Srbija u današnjim granicama je tada imala 5.8 miliona stanovnika). Taj genocid nazvan je GLADOMOR i kao genocid je okarakterisan u Ukrajinskom parlamentu, Savetu Evrope i u Ujedinjenim nacijama. Sprovodile su ga Ukrajinske sovjetske vlasti pod patronatom komunističke Moskve.
Najveći, apsurd je da je Gladomorom isključivo pogođeno stanovništvo centralne i istočne Ukrajine, a da današnji nacionalistički nastrojen zapad Ukrajine nije pogođen. On je tada bio u sastavu Poljske i Čehoslovačke, a ne SSSR-a. Gladomor je duboko ukorenjen u svest Ukrajinaca kao i nacistička okupacija koja je odnela oko 7 miliona života, uključujući tu i milion i po Jevreja.

 MEĐUTIM…

Istovremeno sa genocidom, teče derusifikacija Ukrajine. Nasilno izmeštanje seljaka u gradove, stvoriće od njih, umesto ruskih duhovnih centara – ukrajinske. Tipičan primer je Kijev. U njemu je u vreme carske Rusije bilo 69% Rusa, 32% Jevreja koji su govorili ruski, i zanemarljiv broj Ukrajinaca. U vreme Staljina, Ukrajinci postaju većina.

PERIOD DRUGOG SVETSKOG RATA

Preživevši Gladomor i ostale represalije, mnogi Ukrajinci su Hitlerove trupe dočekali kao olobodioce. Staljin kasnije neće propustiti priliku da se osveti za to. Kakogod, u ovom periodu stvorena je moćna pronacistička „Vlada“ Ukrajine, koja je osim mržnje prema Rusima i SSSR-u još veću netoleranciju pokazivala prema domaćim Jevrejima. Tako je možda i veći broj njih stradao od ukrajinskih komšija nego od nacističke ruke. Poznato je da ukrajinski Jevreji nisu stradali u logorima nego u masovnim egzekucijama koje su sprovodili Nemci i Ukrajinski kolaboracionisti. Tipičan primer je Babij Jar, pored Kijeva kada su za dva dana postreljani svi kijevski Jevreji. NJih oko 35.000. Istovremeno, veliki broj pomoćnog osoblja u nacističkim logorima smrti bili su Ukrajinci. Ne treba posebno napominjati, da se u svim ovim događajima predominantno radi o zapadnim Ukrajincima. Ipak, ogromna većina Ukrajinskog stanovništva, trpela je pod nacizmom i zajedno sa ostalim narodima SSSR-a učestvovala u slamanju Hitlerove Nemačke.

NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA
Opustošena, desetkovana i pomalo kažnjavana zbog pronacističkih delova društva, Ukrajina je kroz osvajanja SSSR-a, uvećana za svoj zapadni deo. Istovremeno, 1960 joj je mimo svake logike dodeljeno potpuno rusko poluostrvo Krim. Ona je tako, teritorijalno nagrađena, formirala svoje današnje granice. Međutim, budući u sastavu supersile sa dominantnom ruskom kulturom, naukom i svim drugim u komunističkom društvu, koje naciju nije smatralo previše bitnom, tokom ovog perioda stvorena je neka vrsta ponovne rusifikacije. Pre bi se moglo reći sovjetizacije. Slično amerikanizaciji celog sveta. Tako, su na kraju postojanja SSSR-a svi univerziteti, televizija i javne ustanove dobrovoljno koristile skoro isključivo ruski jezik.
Na istoku zemlje je već formirani Donski industrijski basen dobijao još moćniju formu najznačajnijeg centra industrije u čitavom Sovjetskom savezu. Možda i u svetu tog vremena. Zapad zemlje je, međutim, stagnirao i do danas ostao krajnje siromašan.
 

 NAKON RASPADA SSSR-A

Raspadom sovjetske imperije, Ukrajina je prvi put u istoriji postala nezavisna država. Nimalo homogena, kao što je objašnjeno, nije nikakvo čudo, što se u periodu tranzicije, izrodilo mnogo suprotnosti. Istočni deo zemlje, sa razvijenom industrijom te južni, crnomorski sa lukama i turizmom zadržali su viši životni standard. Centralni i zapadni deo zemlje, izuzimajući glavni grad, živi u krajnjoj bedi. Jednom nevidljivom linijom izdeljena, bukvalno po polovini, zemlja živi dva paralelna života. Rusofilski i Ukrajinski. Naprimer, istočnom gradu Donjecku ili južnom, Sevastopolju, preko 90% stanovnika govori ruski, glasa za proruske stranke, oslonjeno je privredno i obrazovno na Rusiju. Nasuprot tome, zapadni grad Lavov, prestonica nekadašnje Austrijske Galicije, živi potpuno drugi život. Tamo 95% stanovnika podržava ukrajinske desničare, govori isključivo ukrajinski jezik i sanja evropski san.
Glavni grad Kijev, na nesreću jednih, a sreću drugih, nalazi se u zoni prozapadnog dela zemlje, dok je glavna ekonomska snaga i moć skoncentrisana na istoku. Broj stanovnika je podjednak u oba dela, dok su politička opredeljenja građana otprilike u razmeri 55% : 45% u korist proruskog dela stanovništva. I u jednom i u drugom delu novopečeni milijarderi odlučuju o sudbinama masa. Razlika je samo u tome što su ovi istočni milijarderi još bogatiji. Pravna država nikada nije uspostavljena a korupcija je način života. U tome se, jedino, dva dela zemlje uopšte ne razlikuju.

 

JEZIK

Danas, Ukrajinci čine oko 77% stanovništva a Rusi oko 18%. Ostalih je 5%. Međutim kada je reč o maternjem jeziku, tek 62 posto stanovnika je navelo ukrajinski kao svoj maternji. 35 odsto njih navodi ruski. To je oficijelna statistika. Međutim kada stanovnike Ukrajine pitate koji jezik govore u kući i na kom jeziku prate medije, čitaju knjige, situacija je obrnuta! 67% stanovnika koristi ruski jezik u kući. U javnoj komunikaciji, u obrazovanju, u medijima ruski je predominantan. Samo nije službeni. U korespondenciji sa državnim organima morate koristiti ukrajinski. Stvari su dovedene do apsurda. Dva od tri ukrajinska predsednika i gotovo svi premijeri ni ne znaju ukrajinski jezik?! Čak su im i predizborna obećanja bila da će se potruditi da ga nauče. Lideri nacionalističkog zapada, naravno govore ukrajinski, ali da bi ih svi birači razumeli često se obraćaju na perfektnom ruskom jeziku… Ruski, dakle, jeste univerzalni jezik u Ukrajini, koji svi razumeju i kojim se služe. Ali je zapadnjacima neprihvatljivo, da ga neko predloži za drugi službeni jezik. Ipak, sve je veći broj ljudi koji koriste ukrajinski jezik, a njegova upotreba se kroz sistem obrazovanja značajno promoviše, a stanovnici podstiču (ponekada i nedobrovoljno) da ga koriste.

ukrajina72.jpg

DANAS
Iako tako duboko podeljena na dve polovine, sve do ove godine Ukrajina je živela u odloženom konfliktu. On je ponekada eskalirao, ali nikada ne toliko da dođe do pucanja jedinstva zemlje. To se pre svega dešavalo zahvaljujući ekonomskim interesima oligarha sa obe strane. Međutim, kada je sada pred Ukrajince postavljeno alternativno sudbinsko pitanje, da li će biti u uticajnoj sferi zapada, ili obnovljene Rusije, ne postoji taj kohezioni faktor, koji bi ih mogao ujediniti oko ove dileme. Krupan biznis i oligarhija to svakako nisu, a sve ostale društvene institucije su jasno podeljene i isključive u pogledu ovog pitanja. Jedni su za jedne, drugi za druge. Svaka ukrajinska vlast je do sada održavala ovo stanje odloženog konflikta, jer kako bi koja dolazila, nijedna nije imala snage da nametne svoj uticaj u onom drugom delu zemlje. Realno, nije ni mogla. Klerofašistima iz Lavova, na zapadu, niko na ovoj planeti neće moći da nametne suživot u zajednici sa Rusijom. Istovremeno, stanovništvu juga i istoka ne pada na pamet da budu otrgnuti od matice Rusije. I jedni i drugi, kao što vidimo, su spremni da to svoje opredeljenje brane do kraja. Kada se odstupi od evrointegracija eksplodira jedna polovina, a u slučaju antiruskog kursa, druga polovina zemlje.
Čini se, da će jedinstvenom, Ukrajinu pre održati hladne i sračunate glave u Vašingtonu i Moskvi, nego usijane u Lavovu i Kijevu, ili sutra u Harkovu. Ipak mnogo cevovoda i petrodolara prolazi sa istoka na zapad, da bi se taj put ugrozio.
Ali, ukoliko konflikt u ovom intenzitetu bude dugotrajan, obe spoljne sile će, htele-nehtele, početi isključivim početi isključivim merama da podržavaju svoj deo Ukrajine i svoje interese. U tom slučaju neka je i njima, a i svima nama Bog u pomoći…

16.4.2014. одржан је други део квиза “Географија Америке и ја” у организацији Америчке амбасаде и добили смо финалисту. То је Матија Илић ученик 7-1 . Оно што ово чини другачијим, како кажу наши гости је податак да је први пут у досадашњем такмичењу било троје деце са истим бројем бодова 18. (20. је максимум), због тога је био организован тзв. tie break , где су ученици добили додатна питања из презентације коју су имали на почетку другог дела квиза.Тако да су детаљи одлучили победника, кога чека финале у Београду у Америчком кутку са још осам другара из других градова Србије. Срећно Матија Илић!

Пред почетак квизаPuerto RicoФиналистиПредавање о Марди ГрасПобедник и његово предавање о Историји САД-а


“Geografija Amerike I ja”

Kviz

Sa dobrim znanjem iz geografije i engleskog, gde se nalazi Džordžija i koji je glavni grad ove američke države za učenike sedmog razreda škole “Nikolaj Velimirović” bila su laka pitanja. Spoj znanja iz dva predmeta bio je najveći izazov.

“Mogli smo da se uključujemo da saznamo dosta toga i bilo je baš zanimljivo”, kaže Sofija Milutinović.

Aleksandar Zaplatić dodaje da je najinteresantnije što su ih podsticali da razmišljaju na engleskom.

Interesovalo je šabačke đake i kakav je sistem školastva u Americi, imali kriminala, kakva je tradicija i još mnogo toga. Prezentacija o Džordžiji bila je dobar uvod da se sazna nov podatak, ali i da se razbije trema za kviz.

“Cilj ovog kviza je da učenicima sedmog razreda približimo geografiju Amerike, novim znanjima iz privrede i kulture”, kaže Rebeka Saton, predstavnik ambasade Amerike u Srbiji.

Od petnaest šabačkih osnovaca petoro najuspešnjih će nastaviti takmičenje. Samo u prvom krugu test je na srpskom.

“Jedanaest, dvanaest godina učim engleski i dobar je način da proverim znanje”, kaže Rastko Jović.

“Mene više zanima šta će reći ovi ljudi što dođu o svojoj zemlji što ne piše u našim udžbenicima, interesantno je”, kaže Marta Dobošarević.

Tanja Milanović, profesor geografije u OŠ “Nikolaj Velimirović” u Šapcu kaže da je cilj da se spoji geografija I engleski jezik, i da se primeni znanje geografije na engleski način.

Kviza se organizuje u devet osnovnih škola. Najbolji će u završnici biti gosti ambasade, a za dobro poznavanje Amerike i jezika nagrada je lap top.

izvor: rts.rs


Hrast plutnjak

Zanimljiv je način eksploatacije ovog drveta. Kora se skida svakih 10-12 godina i to sa celog stabla od podnožja pa do prvih grana. Deblo se praktično komplet oljušti i onda ono kreće sa formiranjem nove kore. Posle deset godina sve se ponavlja.
Interesantno je da ovo “dranje” drvetu ni malo ne smeta.

Plutnjak

Kora

Deca u Finskoj


Svet je mnogo veći nego što se sa prozora vidi, pa je državama koje imaju škole bez prozora, zaista potrebno da svoje vidike prošire van zidina svojih školskih dvorišta. Kako je ovo još jedan u nizu tekstova o obrazovanju, možda baš time i želim da ukažem na značaj i potrebu za stvaranjem škola po meri deteta.
 
 Слика
 
Naravno da i van Finske postoje obrazovni sistemi koji su dobri, naravno da i van Finske ima i divnih prosvetnih radnika, ali nije poenta da “ima i divnih”, već da svi budu divni, kako se ne bi dešavalo da školovanje dece zavisi od sreće “kome će pripasti”, ko će ga voditi kroz otkrivanje tajni spoznaje sveta oko sebe, kroz svet nauke, umetnosti…kroz pripremu za život.
 
 
Škola u Finskoj  Слика
Sećam se perioda kada su se budući učitelji u Srbiji pripremali za ovaj poziv na tadašnjim Pedagoškim akademijama. Bilo je onih koji  su pre akademije išli u gimnazije ( u nekima je čak postojao i prosvetni smer pored prirodnog, društvenog i kulturološkog), dok je bilo i onih koji su završavali stočarski smer ili išli u razne zanatske škole i kasnije veoma lako upisivali Pedagoške akademije, da bi posle dve godine na akademiji, već bili “spremni” da oblikuju  te male ljude. Kasnije ih je ,,stroga država“ terala da polažu stručni ispit koji je bio toliko smešan, a svodio se na sledeće…pola godine imaš vremena da spremiš jedan čas iz predmeta koji “izvučes”, ( koji bi, uzgred, za pola godine naučio i spremio i onaj koji nikad nije ni prošao ulicom gde se nalazi akademija), a posle sve to začniš sa napamet naučenim ustavom…I eto, potpuno si spreman za rad sa decom…Katastrofa! Sramota je i reći, ali tada je većina upisivala akademiju samo zato da bi bez mnogo truda dobili neko zvanje i stručnost. Čast pojedincima, ali to se svakako sve otkrije kada takav prosvetni radnik izvede par generacija, no, tada ume da bude kasno i da mnoga deca stradaju ni kriva ni dužna.
 
 
 
U prethodnim rečenicama nisam želela da ponižavam zanatske ili poljoprivredne škole. Ni bez jednih, ni bez drugih ne bi ovaj svet dobro funkcionisao. Prosveta je specifična struka i ono traži šire obrazovanje kakvo se nalazi u gimnazijama, a ne uskro stručna, i tu spora nema. 
 
 
 
U Finskoj, biti prosvetni radnik je zanimanje sa najvišim ugledom u društvu. Veoma je teško upisati ove studije jer se svršeni srednjoškolci rangiraju prema 100 kriterijuma. Rade se čak i psihološki testovi. Upravo zato, kao što na FDU primaju 10 kandidata od prijavljenih 1000, takva je situacija u Finskoj sa studijama za buduće prosvetne radnike. Jedva 10 posto prijavljenih uspe, a uz to, retko ko uspe iz prve. Odabiraju se zaista samo najbolji, a država ih nagrađuje potpunim poverenjem i kompletnom autonomijom, od izbora udžbenika do stila rada. Veruje im jer su potpuno obučeni za to. Učitelj tako, mora da ima najmanje master diplomu i 5 godina studija.
 
 
 
Država tako daje poruku društvu da njihova nacionalna ekonimija i društveni razvoj, zavise upravo od kvaliteta ljudskih resursa, pa je u tom smislu upravo ulaganje u ljudske resurse  njen primarni zadatak.  Finska takođe smatra da škola ne treba da bude više jedina obrazovna institucija, pa je ulaganje u ljudske resurse daleko prevazišo samo reforme školstva. Uvek je aktuelno i obrazovanje odraslih, samoobrazovanje i informativno učenje jer su to uslovi opstanka i razvoja modernog društva. Znači, njihova poenta je u permanentnom učenju odnosno društvu koje uči. Znanje je ipak najvažniji kapital jer je tada državi najlakše da opstaje u stalno promenljivom društvu. 
 
 
 
Zato apelujem na prosvetne radnike da ne obrazuju đake tako što će od njih stvarati repetitivne robote, već đake koji će imati funkcionalno znanje. Danas često u školama nema razmišljanja, logike, zaključivanja.  Potrebno je decu naučiti da razmišljaju, sarađuju i razvijaju socijalne veštine. Deca u Finskoj slobodno, sa odnosom ,,na ti”, razgovaraju sa svojim učiteljima i nastavnicima, polemišu, sami donose zaključke dok  recimo u državama koje imaju suvoparniji pristup, sve se svodi na to da, ako dete nešto ne zna,  plaši se da pita jer će dobiti povratno pitanje…”a zašto nisi pazio?” Takođe nije retko da kada učitelj postavi pitanje, niko nije slobodan da da odgovor, ako nije siguran da je odgovor ispravan, jer se pogreške loše tumače, dok ih posle ti isti učitelji uče frazama “ na greškama se uči”.
 
 
 
Moguće da su mislii na one greške kao na primer u onom udžbeniku Gramatolomija za 6. razred, gde se kaže da je “glupača osoba ženskog pola”, ili onoj gde se u udžbeniku Svet oko nas, za 1. razred kaže da avgust ima 29 dana, ili pak možda onoj rečenici iz udžbenika biologije gde se kaže da su “ DNK merdevine, a hromozomi štipaljke’, ili recimo tamo gde piše da su “Hajduci isti kao Robin Hud”…da ne spominjem da udžbenik kaže da je “matrijarhat ono kad se deca računaju po majci”…ili da “Aziju zapljuskuju vode četiri okeana”. da  “Kada se neko povuče u svet mašte, za njega se kaže da je postao autističan, okrenut sebi i bez kontakta s realnošću’…da je “homoseksualnost poremećen odnos hormona”…ovo je samo delić netačnih termina, nebuloznih rečenica i gluposti koje srećemo po srpskim udžbenicima…ima i mnogo gorih. Verovatno će se mnogi roditelji preneraziti kada im kažem da su deca u udžbeniku imali i linkove ka porno filmovima  Lezbijska bolnica II deo i Devojka-devojka žestoko.
 
 
 
Onda se pitamo, ako po pravilu udžbenici u pripremi prolaze kroz mnoge komisije i ministarstva do dolaska u štampu, a da ove i mnogo gore greške niko nije video, to samo ukazuje na to, da ih niko nije ni gledao. To se zove nebriga o deci.
 
 
 
Ono što možemo “prepisati” od Finaca je recimo to da se deci ne daje, ili da se retko daje domaći, jer deca kod kuće treba da budu deca, da imaju vremena za sebe, za igru, svoja interesovanja, a da se samo u školi uči i radi. Ovako je deci kojoj se stalno daju domaći zadaci, samo nametnut zadatak da nešto urade kako ne bi dobili minus, ili će im pomagati roditelji i raditi umesto njih ako deca ne znaju da ih urade. Drugo, u Finskoj su nastavnicima odrešene ruke oko izvođenja plana i programa, pa oni sami procenjuju koliko je časova potrebno za jednu oblast, koliko đaci napreduju u usvajanju novog gradiva itd, a u većini zemalja nastavnici strogo dobiju utvrđen plan, kada se obrađuje nova lekcija i ne obazire se da li su to deca savladala već se skače na sledeću lekciju po planu, ne obazirući se previše da li su to deca naučila. Zaboga, bitan je plan a ne deca. Treće, u Finskoj nikada nećete čuti da se roditelji raspituju koja je škola najbolja pa da tamo upišu dete, iz razloga što se u Finskoj ne prave liste naj škola, ne pravi se takmičenja u pridobijanju učenika, jer ne funkcionišu po principu konkurencije, već po principu uzajamne saradnje radi opšteg dobra. Četvrto, pre tri decenije Finska je donela zakon da obrazovnje mora svima da bude dostupno, odnosno besplatno, za svaku školu se izdvajaju jednaka sredstva, bilo da je škola u seoskoj zabiti ili centru Helsinkija. Sva deca imaju jednake uslove za učenje bez obzira na poreklo, porodični prihod ili geografsku lokaciju. Čak je i studiranje potpuno besplatno za finske studente. Peto, deca sa posebnim potrebama, posebno obdarena i prosečna deca, nikada se ne razdvajaju u posebna odeljenja, već u svakom odeljenju radi glavni nastavnik i asistent, koji dodatno pomaže deci kojoj slabije ide. Veoma je bitno da i deca sa posebnim potrebama budu sa svojim vršnjacima, kako bi izgrađivali socijalnu inteligenciju. To je demokratija u pravom smislu reči. Šesto, Finske škole nikada nisu izložene inspekcijskim kontrolama sa strane ili proverama znanja dece. Roditelji veruju nastavnicima, imaju obostrano poverenje i odličnu saradnju. U drugim državama se dešava da pristrasni roditelj, kada dete donese kući lošu ocenu, prozivaju nastavnika ispred deteta, srozavajući tako autorite prosvetnih radnika. Doduše, na pojedina ponašanja nastavnog kadra sa kojim sam se ja susretala  u balkanskim školama gde nastavnik na početku godine kaže čuvenu rečenicu “Bog zna za 5, ja za 4, a vi za 3, 2 i 1”, nemam komentar. Tvrdim da bi takav nastavnik u Finskoj, momentalno dobio otkaz.
 
 
 
…i tako, u Srbiji se vazda spovode neke reforme u školstvu, ali njihove dobre strane se vide toliko, koliko i u rečenici “e, od ponedeljka sam na dijeti”.
 

 

 

Ljubav prema šećeru


mmmmm

 

AUTOR: Rič Koen

Jedna ne toliko slatka priča.

NA DNU ČAŠE

Morali su da nestanu. Aparati za koka-kolu i grickalice, kao i friteze. Izbačeni na ulicu, stajali su zajedno sa drugim otpadom pod tmurnim nebom iza Osnovne škole „Kirkpatrik”, jedne od nekoliko osnovnih škola u Klarksdejlu, u Saveznoj Državi Misisipi. To se zbivalo pre sedam godina kada su vlasti tek počinjale da shvataju ozbiljnost problema. Klarksdejl, grad na ušću dve reke, čuven po nastanku i zlatnom dobu „delta” bluza, čija se polja pamuka i ravnice prostiru uz obalu Misisipija i čija viktorijanska zdanja još uvek odišu lepotom, našao se u središtu ogromne američke zdravstvene krize. Povećana gojaznost, dijabetes, visok krvni pritisak, srčana oboljenja. Neki naučnici tvrde da je to sve posledica konzumacije proizvoda od šećerne trske, useva zbog kojeg je većina predaka današnjih žitelja Klarksdejla stigla na ovu hemisferu u lancima. „Shvatili smo da moramo nešto da preduzmemo”, kaže mi Suzan Volton, direktorka „Kirkpatrika”.

Voltonova, koja se rodila i odrasla u Klarksdejlu, vodi me kroz školu i usput mi priča o načinima na koji ova ustanova pokušava da pomogne svojim učenicima – pečeno umesto prženog, voće umesto slatkiša – od kojih većina uzima dva dnevna obroka u školskom restoranu. Ona nosi beli mantil – nastavničku uniformu koja se inače nosi ponedeljkom, a kojom se ističe posvećenost ove škole zdravom životu i zdravlju. Afroamerikanci čine 91 odsto učenika, dok su 7 odsto belci, a tri latinoamerikanca čine preostala 2 procenta. „Ova deca jedu šta god im se da, a to je najčešće previše slatkog i izuzetno jeftina hrana: kolači, kremovi, slatkiši. To mora da se promeni jer utiče na zdravlje učenika”, objašnjava.

Uzmimo, primera radi, Nikolasa Skurloka koji se nedavno upisao u prvi razred Srednje škole „Oukherst” u Klarksdejlu. Nik, koji je jedva dovoljno visok da bi mu dozvolili da se u zabavnim parkovima vozi po toboganima smrti, imao je 61 kilogram kada je pošao u peti razred. „Užasavao se od časova fizičkog”, kaže mi direktorka Volton. „Imao je probleme s trčanjem, s disanjem, ma s čim sve nije imao problem.”

„Naravno, nisam ja ta koja bi o tome trebalo da pričam”, dodaje Voltonova uz smeh, pljeskajući se po butinama. „I ja sam povelika.”

Srećem se sa Nikom u školskom restoranu, gde sedi sa svojom majkom Varkijom Džons, zgodnom 38-godišnjakinjom. Džonsova mi kaže da je promenila svoje navike u ishrani, koliko zbog sebe, toliko i da bi dala primer Niku.

„Grickala sam slatkiše po čitav dan jer sedim za kancelarijskim stolom. I šta mi onda drugo preostaje? Sada sam slatkiše zamenila celerom”, kaže. „Ljudi mi kažu da to sada činim jer imam dečka. A ja im kažem da to radim jer želim da živim i da budem zdrava.”

Naspite čašu vode i dodajte šećera dok voda ne dospe do ivice i ostavite tako da stoji pet sati. Kad se vratite, videćete da se šećer kristalisao na dnu čaše. Klarksdejl, veliki grad u jednom od najgojaznijih okruga, u najgojaznijoj saveznoj državi, u najgojaznijoj razvijenoj državi na svetu, nalazi se na dnu američke čaše, gde se šećer kristališe u telima dece kao što je Nik Skurlok, koji je oličenje prekomernog konzumiranja šećera.

SVEMIR


Evo primera zašto je dobro imati učenike za saradnike, čak i kada nastave dalje školovanje prate vaš rad i ispravljaju greške. U samoj prezentaciji kaže Konstantin Ninković sada učenik Matematike gimnazije -Beograd ima greška, a on kaže kakva:

“Nastavnice, na onoj prezentaciji o svemiru na vašem blogu, ima greska u prvoj recenici. Jer pise da je Veliki Prasak(Big BAng, a ne BEng ) teorija o tome kako je univerzum nastao, ali to nije tačno. Veliki Prasak je teorija o tome kako je univerzum evoluirao od onog delića sekunde nakon što je doveden u postojanje.”

Hvala Kole na praćenju sadržaja :)Izvinjenje zbog greške!


Leksikon jednog detinjstva

Tražila sam neki stari album sa fotografijama, a naišla na leksikon iz osnovne škole. Da li se sećate tih svezaka? Bile su ukrašene nalepnicama i sličicama. Palile smo ivice listova i u njima smo ostavljale otiske nakarminisanih usana, ali i prve tragove našeg sazrevanja. Leksikoni su lutali po razredima, skrivali su se u klupama, da bi na kraju bili vraćeni vlasniku.

Tragovi jednog detinjstva ostali su zauvek zabeleženi u leksikonu

Tragovi jednog detinjstva ostali su zauvek zabeleženi u leksikonu

 

Već na prvim stranicama mog leksikona bile su izlepljene slike tadašnjih zvezda koje sam volela. Zbog Drezika (Drasic) iz serije “Nestašne godine” (Heartbreak High) želela sam da probušim obrvu. Omiljeno jelo mi je bilo neko koje do dan-danas nisam probala, ali sam valjda htela da se napravim važna. Tada život nisam mogla da zamislim bez koka-kole i cipiripi krema. Priznala sam da je moj san da se udam za Džonija Depa (Johnny Depp). Pored klasičnih gluposti, poput omiljene boje, filma i horoskopskog znaka, naišla sam i na pitanje: “Šta želiš da budeš kad porasteš?” Bilo je tu raznih odgovora – od balerine i pevačice, do fudbalera i vatrogasca. Ovi odgovori su me podsetili na čuveni Ovidijev (Publius Ovidius Naso) citat: “Koliko malo dečijih snova ostvari odrastao čovek”. Fudbaleri su postali pravnici ili konobari, a balerine su se udale ili su upisale medicinu. Napisala sam da kad porastem želim da budem Ivo Andrić. Da me je Ovidije čuo, verovatno bi napisao: “Teško da neskromne dečije želje, može da ostvari odrastao čovek.”

Uplovila sam u “ljubavni odeljak” i pitanja o simpatijama. Istog trena sam se prisetila jednog dečaka iz sedmog razreda – zbog kog je ovaj leksikon i nastao. Sećam se da je najveći problem bio kako mu doturiti leksikon da se upiše, a uz to otkriti informacije od neverovatnog značaja. Tada u pomoć uskaču najbolje drugarice. Gospodinu je trebalo skoro mesec dana da se upiše i da mi vrati leksikon. Međutim, sa istinom sam odlučila da se suočim kod kuće. Psihički sam se pripremila i otvorila tu prokletu svesku. Upisao se pod rednim brojem 21. Sat vremena sam razmišljala šta li mu taj broj znači i da li je, možda, neka šifra. Prelistala sam strane na kojima su pitanja o datumu rođenja i horoskopu, jer sam takve stvari znala napamet. Na sledećim stranama sam saznala da mu je: omiljeno piće – voda, omiljena glumica – Pamela (Pamela Anderson), i da od muzike sluša – sve.

 Zahvaljujući “ljubavnom odeljku” rodile su se detinjaste suicidne ideje. Pitanje: “Da li imaš simpatiju?” i njegov odgovor: “Da” poremetili su mi disanje, i gotovo da sam doživela blaži oblik tahikardije. Isplakala sam jednu turu. Usudila sam se da okrenem sledeću stranu sa pitanjem: “Kako se zove tvoja simpatija?”, na šta je odgovorio: “Neću da ti kažem”. Isplakala sam drugu turu. Okrenula sam i poslednju stranu, na kojoj je bilo ispisano pitanje: “Šta misliš o vlasniku leksikona?” Usledio je poražavajuć odgovor: “Sve najbolje! Dobra drugarica!” Nisam više plakala, tad sam želela da se obesim.
"Kad se popneš na brdašce, stavi ruku na srdašce, pa se seti mene i moje uspomene."

“Kad se popneš na brdašce, stavi ruku na srdašce, pa se seti mene i moje uspomene.”

 

Posle toliko godina, zahvaljujući tom leksikonu, ponovo sam bila u osnovnoj školi. Preživela sam neuzvraćenu ljubav, zbog koje sam imala suicidne ideje. Nisam se udala za Džonija Depa, niti sam postala Andrić. Možda trenutno ne znam kakve frizure imaju fudbaleri i balerine, ali znam da tada niko od nas nije bio svestan koliko je bio srećan i bezbrižan što je dete.

A vi? Da li vi imate simpatiju?

Članak preuzet sa http://wannabemagazine.com/

Moram da primetim, koliko god se smejala bivšim nastavnicima kada se “dočepaju” naših leksikona, pa sve nešto istražuju šta to tamo piše (kao da će mnogo toga saznati odande), shvatila sam da je zaista nešto “jače” od nas odraslih da malo zavirimo u njihov svet i ….podsetimo se koliko su oni baš sada SREĆNI. :-)

2013 in review


The WordPress.com stats helper monkeys prepared a 2013 annual report for this blog.

Here’s an excerpt:

The concert hall at the Sydney Opera House holds 2,700 people. This blog was viewed about 58,000 times in 2013. If it were a concert at Sydney Opera House, it would take about 21 sold-out performances for that many people to see it.

Click here to see the complete report.


Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 476 drugih pratioca